Čitav niz pitanja će se postaviti posle epidemije i kod nas i u svetu. Zašto ima novca za raketu od 100 miliona, a nema za testove? Zašto ima novca za gondole, jarbole ili novogodišnju rasvetu, a nema za testove, za maske i bolnice – započinje razgovor za Danas Miodrag Zec, profesor ekonomije i predsednik Naučnog društva ekonomista Srbije.

* Kako vidite to da je jedna od prvih institucija stradalih od epidemije Skupština i sada se državom i krizom upravlja uredbama vlade?

Zašto mi mislimo da kada dođe neki ovakav događaj treba suspendovati sve normalne procedure koje uređuju jedno društvo, a time i Skupštinu i uvesti neku vrstu poluvojne uprave. Razlog zašto se nama sve ovo dešava je i to što mnogi smatraju da je demokratija eksces, a da je vojnopolicijska uprava prava stvar koja daje rešenje. Ako neko društvo tako misli, onda ima duboki institucionalni problem. Zašto mi mislimo da kad stoji vojnik sa automatom ispred bolnice ili staračkog doma, da neće ući virus, pa je ušao. Mi smo pokušali da reinkarniramo polukomunistički autoritarni poredak, ali bez tehnologije koju recimo Kina ima.

* Usled mera za ograničavanje kretanja sve češće se, globalno, postavlja pitanje sloboda ili sigurnost. Mi smo u vrhu zemalja sa najoštrijim merama izolacije i zabrane kretanja. Kako vi vidite tu dilemu?

Mi živimo u uverenju da se ekonomijom može upravljati ručno. Daleko smo od koncepta države kojom se upravlja institucionalno. Preferiramo personalno upravljanje državom i to ne samo sada, nego i inače i koncentrišemo se na vođu i njegovo bogom dano znanje. Reagujemo represijom, izolacijom, nekretanjem. To verovatno može da pomogne sa virusom. Ali da sve stane na 15 dana druge posledice bi bile mnogo veće nego posledice virusa. Otvara se pitanje države i pojedinca. Ako je čovek građanin, on deluje u sadejstvu sa institucijama. On im veruje i ponaša se u skladu sa njihovim preporukama. Nažalost, preovladalo je da je pojedinac podanik koga treba terorom naterati u sistem. Mislimo da pojedinac ne zna šta je dobro za njega i onda razvijamo šeme gde neko više voli nas od nas samih. Umesto saradnje, traži se apsolutna pokornost. Skloni smo da načela na kojima počiva civilizacija žrtvujemo zarad ubeđenja da će birokratski sistem biti funkcionalan.

To je moja glavna dijagnoza zašto neka društva nisu uspešna. Zato što ne izvuku iz pojedinca maksimum. A ovde građanin ne veruje institucijama i samo gleda da izvrda, a ni institucije ne veruju građaninu i samo gledaju kako će da ga uhvate i kazne.

* Kako Vama pada zabrana kretanja s obzirom da ste stariji od 65 godina?

Postavlja se pitanje da li iz opšte zabrane kretanja, kao što je policijski čas, imate pravo da izdvojite nekog ko ima više od 65 godina i da mu ograničite pravo na kretanje, rad, slobodu smatrajući da je on najugroženiji. A s druge strane, oni kojima je zabranjeno kretanje, u staračkim domovima, u bolnicama, oni su najviše stradali. Pod firmom zaštite jedne grupe ljudi i pretpostavkom da su infantilni uvodiš ograničenja. Penzioneri su u Srbiji dvostruko kažnjeni. Em su im oteli penzije pre četiri godine, a sad im je zabranjeno i kretanje. Sve da nas zaštite. Nemojte nas više štititi kao Boga vas molim!

* Posle penzionera, sledeća grupa na koju se sručila krivica za širenje zaraze su gastarbajteri. Odgovornost vlasti se nigde ne spominje.

Mi smo kao narod strašno vešti da pišemo obrazloženja zašto nešto nije, a ne da radimo da nešto jeste. Hvalili smo se da smo rešili problem nezaposlenosti, a otišlo nam 500.000 ljudi napolje. Bilo mi je strašno kada su apelovali na ljude da se ne vraćaju. Pa oni koji su se snašli ti se ne bi vratili da ih molite. Ovi koji su se vratili su naša sirotinja koja je radila privremene i povremene poslove. Morali smo znati da će oni biti prva žrtva. Oni su imali pravo da dođu u Srbiju, a nisu ni imali drugog izlaza. Država se morala pripremiti da ih testira na granici. Suština je problema, čini mi se kao laiku, što nema testova da se odvoje zaraženi od nezaraženih. A mi od silnih kupovanja lampiona i jelki nismo stigli kupiti testove.

* Kako ocenjujete ekonomske mere, najavljeno je 5,1 milijardu evra za pomoć privredi?

Doneli smo mere koje su u korpusu uobičajenih mera. Ali treba reći da se i tome prilazi kampanjski i politički. Mnogima nije jasno šta je država i odakle njoj novac. Država ništa ne proizvodi, ona uzima porez od građana da bi finansirala javne službe i društvenu infrastrukturu. Smešno je bilo čuti da je Vlada našla novac. Ne može se tu ništa naći. Postoji budžet gde su definisani prihodi i rashodi. Ništa oni nisu našli, sve je to tu, samo je pitanje da li ćete graditi jarbol ili bolnicu, da li ćete kupiti testove ili oružje. To rade sve države. Ne mogu naći ništa ni Tramp, ni Putin, ni Vučić, što nije u sistemu.

Prva politička poruka je bila da novca ima da će se bacati iz helikoptera. Nije tačno da ga toliko ima. Novac po određenoj dinamici stiže u budžet i po određenoj dinamici se prazni i taj budžet iznosi 10-11 milijardi dolara. Program koji je donet je uobičajen za ovakve situacije. Ide se na ekspanzivnu fiskalnu politiku. Kaže se program 5,1 milijardu evra. Sad neko misli da se dreši kesa i toliko se para troši. Odlaganje plaćanja poreza i doprinosa je privremena pozajmica države preduzećima. Tu će se javiti problem prihoda u budžet. Ali osnovni prihod budžeta su PDV i akcize što plaćaju građani i to se ne odlaže. Druga stvar je što država daje minimalne plate i to je standardna mera. Moglo je to da se plati preko naknada za nezaposlenost, ali bolje je ovako da ljudi ne bi ostajali bez posla i da bi posle krize firme mogle brže da se vrate u posao. Treća stvar je garantni fond gde država garantuje kredite koje daju banke do nekog iznosa. Tu će se budžetski novac davati, ako oni ne vrate kredite. Ako firme vrate kredite, neće ni biti rashoda. I ova mera je normalna. Tu su i krediti Fonda za razvoj i tu treba kontrola javnosti, jer od tog fonda svi vole da uzmu kredite, ali retko ko i da vraća.

Takav paket se morao doneti, jer država i služi da se raspoređuju prihodi i rashodi kroz vreme i između sektora. Država daje pare sada da joj se vrati kasnije i uzima od jednih, a daje drugima. To je društveni dogovor i država tome i služi. Problem je kako da država dođe do novca, da li da se zadužuje na domaćem, stranom tržištu, od banaka ili od međunarodnih finansijskih institucija. Veliki broj država bira da se zaduži kod kuće čime podstiče finansijske tokove, dok se mi rado zadužujemo napolju.

* Kako vidite isplatu 100 evra po čoveku posle vanrednog stanja? Da li će to pogurati rast, da li je to socijalna mera? Da li bi bilo racionalnije da je više usmerena ka siromašnijim ljudima?

To takozvano bacanje novca iz helikoptera uvek se spektakularno najavljuje. To otvara čitav niz pitanja. Zašto i kako to podeliti? Da li će se slati u Sijetl ili Vankuver, jer i tamo ima državljana Srbije. Ne znam da li se misli na one koji trenutno žive u Srbiji, ali je rečeno da će se davati državljanima. Jedini spisak punoletnih državljana je birački spisak. Tehnički bi bilo najjednostavnije da se na izborima uz glasački listić podeli i po 100 evra. Ali ja bih predložio, da ako se već ima 600 miliona evra i ako se tvrdi da je srpska država jaka da sada vrati sve što je nezakonito uzela penzionerima. To je oko 250 miliona evra. Naša država je uradila ono što nijedna druga država nije, da samo jednoj grupi penzionera uzme penzije. Ostatak da se uloži u zdravstveni, socijalni sistem i ekologiju. Sad je vreme da se postavi pitanje kako ima para za lampione, a nema za bolnice a postajemo i šampioni po zagađenosti vazduha i devastaciji prirode.

* Jedna od mera za prevazilaženje krize su i korporativne obveznice. Da li je sada vreme da se razvija ovo tržište?

To je novina i deo programa koji mi se najviše sviđa. Korporativne obveznice su dobra stvar i daju mogućnost da se novac kompanijama pozajmi na domaćem tržištu. Stalno sam se pitao zašto Telekom ili EPS nisu preko korporativnih obveznica prikupili kapital, nego su uzimali skupe kredite. Obveznice su dobra stvar bilo da ih kupuju građani ili država. SAD su 2008. godine kupovale obveznice njihovih kompanija sa obavezom da ih one otkupe kada se stvari poboljšaju. Tako je saniran recimo GM. Ovo treba da se razradi, ali kod nas je toliko skupa emisija hartija od vrednosti da ljudi uopšte ne biraju obveznice i akcije kao opciju za investiranje, jer sav prinos uzmu posrednici. Ostaje opcija štednje u bankama gde su ralike između kamata na depozite i kamata na kredite među najvećim u svetu.

* Rečeno je da se tokom ove krize devizni kurs neće pomerati – da li je to dobra ili loša stvar?

Mi smatramo da je najbolji simbol zdravlja nacionalne ekonomije to što imamo fiksirani kurs i aprecijaciju dinara. A nije. Uspešne zemlje u tranziciji su išle na deprecijaciju da bi podigle izvoz. Slovenija je deceniju držala tolar potcenjenim da bi osvojila tržište i podigla izvoz. Kina, istinski dobitnik globalizacije i pored pritiska SAD ne revalvira juan, a one uvode takse i carine. Mi radimo obrnuto, u funkciji stranih investitora. Njima treba stabilan kurs, pošto se njih domaće tržište uopšte ne tiče. I oni rade doradne poslove, uvezu, dorade i izvezu. Jači dinar im odgovara, jer su obećali platu 200 evra, pa umesto 25.000 plaćaju 22.000 dinara. To odgovara i Vladi jer apresirani kurs dinara čini da BDP bude veći, javni dug manji, a da doznake i devizna štednja manje vrede. U takvom modelu pravi domaći izvoz gubi, a devize se obezvređuju. Ekonomske politike zahtevaju javnu proveru, debatu, a ovde toga nema nego se koriste za političko prepucavanje. Stalno se proglašavamo da smo prvi, najbolji. A u ovoj pandemiji ostaćemo zapamćeni po tome što smo rekli da je ovo najsmešniji virus na svetu i po najdužem policijskom času. Mislim da u istoriji, ni u ratu, niko nije imao policijski čas 90 sati

Buka